Манастир Дубрава - васкрсење светиње

У метежном животу савременом, понајвише духовном, тешко прихватамо чињеницу да постоји још једна реалност коју по слабости својој или не видимо или не желимо да прихватимо. Медији истичу друштвене аномалије, а у домен чуда и сензације доспевају громогласне вести које нас обеспокојавају и уносе немир. Ако се сложимо да је то стварност о којој не треба ћутати, поставља се питање зашто се шапуће о онима који својим делима враћају наду да нисмо отишли странпутицом, са које повратка нема.
Да се и ја не бих нашла у кругу оних који знају, а не преносе да и други спознају, поделићу са вама несвакидешњи сусрет - који је на многа моја питања дао одговор.

Манастир Дубрава на Златибору у свом саставу има две цркве. О њиховом настанку и људима чији су се животи овде укрстили следе три приче.

Црква Св. Пантелејмона

Мањи храм је посвећен Св.Пантелејмону и изграђен је на темељима средњовековног манастира. Начин на који је дошло до обнове манастира убраја се у савремена чуда. Светогорски јеромонах Данило долази у горњу испосницу Светога Саве у Студеници да настави своје тиховање. Током три године у сновима су му се указивали знаци о постојању неке затрпане светиње, кроз чије просторије је у сновима и пролазио уочавајући фреске светитеља на зидовима. У једном сну му се јавио покојни патријарх Герман из те порушене светиње и благословио га да пронађе и обнови стару српску светињу.

Током 1999. године отац Данило долази у тек обновљени манастир Увац и од тог тренутка почиње да трага за заборављеном светињом. Све што је знао јесте да је у околини Златибора, а то је прилично велика територија. Вођен премудром руком Господњом и следећи знаке свог виђења, у јулу месецу 2001. успева да пронађе темељ порушеног манастира који је чамио у растињу.

Мештани околних села виђали су редовно оца Данила како обилази брда и долине, тако да су се одабрани верници радо одазвали позиву да присуствују ископавању. Знајући на шта ће већ наићи позвана је и екипа „Завода за заштиту споменика културе“ из Краљева. Откопавајући рушевине цркве, на дубини од око 80 цм, у олтару, пронашли су 260 млетачких златника из 16.века. Вероватно су их ту монаси сакрили бежећи од турске одмазде. Златници су предати Заводу, али су од државе добили средства да обнове стару једнобродну цркву величине 5,50 са 7,50 метара.

Нема поузданих података када је саграђена , ни ко је градио. Претпоставка је да би ктитор могао да буде један од тадашњих властелина. Манастир је припадао метоху манастира Бања, који је изгледао тада био један од центара преписивачке делатности. Више од три века је разрушен чекао да се појави потомцима.

Манастир је данас женски – тренутно су ту две монахиње и неколико искушеница. Живе као што се некада живело – без струје, јер у околини од 10-ак км нема кућа, па потреба да се далеководи поставе не постоји. Ипак, прошле године, захваљујући добротворима, стигли су им соларни панели.
Иако је пут до манастира добрим делом неасфалтиран, препреке не постоје за оне који траже радост у откривању мира и спокоја.

На дан Св.Пантелејмони и Св.Василија Острошког многи Прибојци преко брда (ја бих рекла планине) пешака долазе на славу. Нећете их видети у борју, али ћете чути њихову песму којом олакшавају пут. Као некада када се ишло светињама у походе.

Ове године, милошћу Божјом и људима добротворима, на Савиндан завршен је и фрескопис.

Манастир се појавио у новом руху и наставља да живи. У овим васкршњим данима још једна прича која потврђује да нема трајног нестајања. Док год је међу нама људи који као отац Данило пројављују веру као животни путоказ, не треба се плашити смутних времена.

Црква Св. Василија Острошког

Црква Св.Пантелејмона је мала да би и верници могли да присуствују службама, те је подигнута већа, посвећена Св. Василију Острошком. И њена изградња је пропраћена дивном поуком. Породица Горана Стојановића из Прибоја живела је у Америци, радила и стицала, али је била бездетна. Прихватајући то као чињеницу која се не може променити, одлучили су да бар из себе оставе спомен – цркву. Средства за изградњу ове цркве они су дали већим делом. За ово велико доброчинство Бог их је наградио – после 20 година брака добили су сина и кћер. Њихов пут стаје у јеванђељску реченицу: „Иштите, и даће вам се, тражите, и наћи ћете, куцајте, и отвориће вам се“(Мт. 7, 7) Вратили су се у Србију, да у једном другачијем систему вредности васпитавају своју децу.
Ова црква још чека да буде фрескописана.

Отац Данило

„ Цео живот је дивна Тајна позната само Једноме Богу. У животу не постоји случајни стицај околности, све је промишљено. Ми не схватамо значење ове или оне околности. Испред нас је мноштво кутија, а кључева нема. Постојали су и данас постоје такви људи којим се Тајна откривала“ ( Св. Варсануфије Оптински)

Када је освештана црква Св. Василија Острошког, отац Данило је рукоположен за архимандрита. Силан народ који креће у ову светињу долази да би чуо његову реч, поуку и савет. Неки желе само да виде манастир, уживају у природи, попричају са монахињама и оцем о опшим питањима данашњице, али већина долази да би пронашла решење за своје неспокојство, недоумице, животне раскрснице. У немогућности да их решимо сами или са пријатељима, схватамо да нам треба много снажнија рука и чвршћа реч која ће одзвањати сваки пут јаче када је се присетимо. Овде се много јасније и чистије сагледава суштина живота.

Када будете видели оца Данила схватићете зашто се памти његова реченицу: „Мир је у сваком човеку када нађе себе“. То је кључ оне кутије с почетка - он нам га даје, али ми морамо да отворимо. Тај страх шта ћемо видети унутра вероватно неке и паралише, па не чине ништа. Духовни отац нам помаже да се суочимо са собом, да себи и Богу положимо рачуне. Само тако се може разрешити Гордијев чвор који смо невешто направили. Полазна тачка смо ми сами, па тек онда људи око нас. „Ако желиш променити свет, крени прво од себе“. А на пут самоспознаје тешко је кренути сам – потребан је искусан путовођа.

„ Ко искрено и из свег срца тражи спасење, тог ће Бог довести истинском учитељу. Не брините сувише, свој свога увек пронађе“ ( Св. Лав Оптински)